Zvonko Karanović nam u svom trećem romanu Tri slike pobede još jednom donosi filmičnu priču koja se čita u dahu, a koja je smeštena u period od 8. maja 1999. do 5. oktobra 2000. godine. Mračne kulise rata i naličje života u razrušenoj Srbiji poslužili su autoru kao idealan kontrapunkt da kroz humornu, ironičnu i grotesknu vizuru ispriča priču o jednom vremenu.
Ðorđe Uzelac, tridesetogodišnji dendi i bivši preprodavac markirane garderobe, nakon završetka rata 1999, u kojem je bio mobilisan i poslat na Kosovo, vraća se u rodni grad pokušavajući da započne novi život. Međutim, brzo shvata da su ljudi, baš kao i društveni sistem i njegove vrednosti, podjednako nemoralni u miru kao i u ratu. Odlučuje da napusti sve i ode iz zemlje, ali iskrsavaju prepreke na koje nije računao. U ostvarenju cilja glavni junak je primoran da preživi niz apsurdnih epizoda: prijateljstvo sa psihijatrom koji pravi rakiju od pomorandži, posao sa „nevidljivim“ lokalnim poličarem i sedmodnevni festival seksa…
Tri slike pobede Zvonka Karanovića, autora romana Više od nule (2004) i Četiri zida i grad (2006) katarzično je finale trilogije Dnevnik dezertera – prve u srpskoj književnosti XXI veka – ubedljive slike izgubljene generacije koja je devedesetih godina prošlog veka samo pokušavala da bude slobodna u neslobodnoj zemlji.
