Marina, uspešna i talentovana pijanistkinja, jedno vreme živi kao metresa visoke klase, dama sovjetskog polusveta. Onda upoznaje ubeđenog komunistu, koji čvrsto veruje u skori dolazak svetle budućnosti. U ime ljubavi, on uspeva da ubedi Marinu da napusti socijalno neprihvatljivi posao i zaposli se u fabrici kao obična radnica. Zahvaljujući „blagotvornom uticaju kolektiva“, nepopravljiva individualistkinja, egoista i lezbijka sklona religiji i disidentstvu postaje aktivni član „zdravog“ proizvodnog odeljenja, doživljava duhovni preporod i postaje vatreni pobornik nove vere. Marina, reklo bi se, doživljava svoju sreću.
Trideseta Marinina ljubavje ženska priča u duhu socrealističkog „fabričkog“ romana. Sorokin pokazuje kako mulj kolektivnog nesvesnog guta individualne oblike postojanja, sve dok ih potpuno ne uništi. Priča ima karakterističan sorokinovski kraj, a delo u celini odiše istinskim talentom, skrivenim ispod maske ravnodušnog i hladnog posmatrača.
