DOBITNIK SVETSKE NAGRADE ZA FANTASTIKU
Omnibus sazdan od pet Živkovićevih romana-mozaika koji su mu doneli uvažavanje u svetskim razmerama. Vremenski darovi pričaju o tajanstvenom posetiocu koji se pojavljuje na životnim prekretnicama četvoro ljudi prema kojima sudbina nije bila blagonaklona. Nemogući susreti govore o šest susreta koji nikako nisu mogli niti smeli da se dogode, ali ipak su se zbili, na zadovoljstvo ili užas njihovih sudeonika. Sedam dodira muzike grade epizodnu sagu o muzici kao demonskoj sili koja samo načas otvara prozore u više svetove. Biblioteka donosi galeriju od šest hramova knjige koji sve imaju osoben, manje ili više naglašen otklon od stvarnosti. Konačno, Koraci kroz maglu vode pet žena kroz maglovite lavirinte slučaja i nužnosti.
Novembra 2003, Biblioteka je dobila "Svetsku nagradu za fantastiku" u kategoriji kratkog romana.
Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uverljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Ne znam ni za jedno drugo delo savremene književnosti za koje se to može reći (…) Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta? Uopšte me ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste.
Brus Sterling, Nova Express
Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom srpski pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svetske fantastike.
Rik Klou, Revolution SF.com
Nemoguće priče objavljene su u SAD, Španiji, Portugaliji i Južnoj Koreji, a delovi ove knjige pojavili su se u prevodu u Velikoj Britaniji, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Danskoj i Hrvatskoj.
OSTRVO U MORU NIŠTAVILA
(Zoran Živković, "Nemoguće priče", Laguna, Beograd 2004)
"Letopis Matice srpske", maj 2005, knjiga 475, sveska 5, str. 851-854
Knjiga "Nemoguće priče" nastala je tako što su, pod jednim naslovom i unutar jednih korica, objedinjene pet prethodno objavljenih knjiga Zorana Živkovića: "Vremenski darovi", "Nemogući susreti", "Sedam dodira muzike", "Bibloteka" i "Koraci kroz maglu". Da se pri tom računalo na više od mehaničkog objedinjavanja, svedoči kontinuirana paginacija pojedinih priča u svih pet delova knjige, koji su, inače, zadržali svoje naslove, i zajednički "Epilog", koji na nivou celine funkcioniše onako kako u okviru pojedinih delova/ knjiga funkcioniše završno poglavlje.
Sem toga, na nivou knjige kao celine, ostvaren je niz specifičnih sprezanja. Tako junakinja poslednjeg poglavlja "Koraka kroz maglu", gospođica Margarita, dobija, poput junaka "Vremenskih darova", čijim sudbinama knjiga počinje, vremenski dar, mogućnost da se vrati u prošlost, ali joj on ne pruža ni novi smisao, ni preporod, ni novu životnu šansu, već samo bolno suočavanje s prazninom vlastitog života i nepopravljivom vlastitom krivicom za to. Vremenski paradoksi i suštinska zaludnost vremenskih darova nisu jedina ravan na kojoj "Nemoguće priče" funkcionišu kao celina. Objedinjavanju knjige u celinu, koja na nivou kompozicije, forme, značenja nadilazi prosti zbir delova, doprinose i specifična pozicija pisca/ pripovedača kao tvorca, ali i taoca vlastitog dela; lajtmotivi đavola, muzike i magle; suočenje sa smrću i svakovrsni nemogući susreti koji se ipak ostvaruju; te osobena pozicija Živkovićevih junaka i odnos prema čudesnom, čudnom i fantastičnom koji iz nje proizlazi.
Žanrovska zagonetnost pojedinih Živkovićevih knjiga uvećava se ovim objedinjavanjem u novu celinu i postaje sve složenija. Već pojedini delovi ove knjige, odnosno knjige koje je sačinjavaju, teško su žanrovski odredive. (Odrednica "mozaički roman", koja se koristi na zadnjoj korici "Nemogućih priča", više je opis ili duhovita metafora nego precizno žanrovsko određenje.) Pojedina poglavlja u njima naslovljena su kao pripovetke i imaju (s izuzetkom završnog poglavlja) potpunu samostalnost sa stanovišta sižea, likova, kompozicije i mogu se čitati kao pripovetke. Ipak, uzete zajedno one one funkcionišu i kao moguća romaneskna celina objedinjena temom, lajtmotivskim provlačenjem pojedinih likova, zbivanja, okolnosti, te pre svega završnim (u "Koracima kroz maglu" uvodnim) poglavljem koje funkcioniše kao svojevrsni magistrale ovako spletenog pripovednog venca. Tek zajedno uzeta ova poglavlja otvaraju dupla dna svojih značenja, sagledavaju se kao kutija u kutiji, ili one kineske kugle u kojima se nalazi druga kugla, u kojoj je opet druga kugla…
Tako se u "Vremenskim darovima", u završnom, četvrtom poglavlju, naslovljenom "Slikarka", na platnima lude slikarke ponavljaju prizori iz prethodnih poglavlja, podstaknuti pričanjem Pisca, koji je i tvorac svih ovih priča, i lik koji ih lajtmotivski povezuje, i onaj ko daje vremenske darove, i onaj ko biva raspet na kazaljkama istog sata koji je za druge junake označio dobijanje vremenskog dara. Vremenski tokovi sagledani su u ovim pričama kao niz nepromenljivih zapisa u granitu koji se granaju iz životnih čvorišta junaka, ili se biraju poput jedne niti višežilnog optičkog kabla. Međutim – za razliku od SF-a – priča se kod Živkovića ne gradi na imaginiranju različitih naučno zasnovanih ili pseudonaučnih mogućnosti prelaska iz jednog toka u drugi, ili na posledicama vremenskog paradoksa (intervencijom u prošla zbivanja menja se sadašnjost i budućnost) – već pre svega na svojevrsnoj čovekovoj ukletosti, na njegovom usudu da koju god stazu izabere u "vrtu sa stazama što se račvaju" – on na kraju ostaje na gubitku. Sam "vremenski dar" junaci dobijaju u tipično fantastičnom maniru: u njihovu okoštalu, jasno zacrtanu svakodnevicu ulazi tajanstveni, mefistofelski elegantni stranac u crnom, čije je lice zasenčeno, tako da u prvi plan dospevaju šake u belim rukavicama, štap s belim peščanikom na vrhu i džepni sat, pomoću koga junaci putuju u prošlost ili budućnost. Tek se u priči "Slikarka" ispostavlja da stranac nije sotona već pisac koji ispunjava najdublje želje svojih junaka, ali im time ne obezbeđuje sreću.
Raspet između prividne svemoći tvorca i zakona priče, između opšteljudske prolaznosti i "majušne nade" da se "uzmak od krajnjeg ništavila može potražiti u onome što je napisao" – pisac se, inače, javlja kao važan objedinjavajući faktor "Nemogućih priča". Ironično, možda i autoironično, on se povremeno stavlja u poziciju identičnu poziciji vlastitih likova. Onaj ko piše o susretima književnih likova sa smrću, samima sobom, vanzemaljcima, bogom i đavolom – biva u "Nemogućim susretima" i sam suočen sa vlastitom smrću i književnim likom koji je oblikovao. Romantičarski samosvesnog demijurga – "božestvo neko manje" – zamenjuje ovde pisac u paradoksalnoj poziciji onoga ko stvara, ali ne može podariti ni nov početak, ni zaborav – ni sebi ni tvorevinama vlastite mašte. Sudbina pisca postaje, konačno, predmet cinične đavolske manipulacije, a on sam suočen sa tragikomičnim izborom: hoće li prihvatiti ispraznu slavu, koja ga neće nadživeti, ili pak mesto u književnom panteonu, ali tek posle života provedenog bez priznanja.
Prepleten s motivom stvaranja, javlja se u "Nemogućim pričama" i lajtmotiv sna. Ono konačno pitanje, koje posle povratka iz Zemlje Iza Ogledala postavljaju i Alisa i njen pisac: – "Ko je to sanjao?" – ponavlja se u "Nemogućim pričama" u svoj svojoj paradoksalnosti. Je li ovo svet koji iz magle preformalnog haosa oblikuje, snivajući ga, bistrooka gospođica Irena, ili ostali likovi "Koraka kroz maglu", ili stvarnost ipak postoji, samo se njene granice ne okončavaju tamo gde počinju san i mašta.
Granice realnosti šire se u ovim pričama i po meri njihovih likova. Umirući profesor ponovo čuje muziku violine i konačno sagledava prirodu sveta, otkriva da "svet nije ni trebalo da bude pravilno uređen". U tom času granica stvarnog i nestvarnog za njega više ne postoji, njegova stvarnost postaje kosmički celovita i sveobuhvatna, ali on nema kome da prenese ovu spoznaju, za nju nema mesta u skučenom svetu njegove negovateljice. Dodirnut apstraktnim matematičkim savršenstvom muzike autistični dečak sagledava "konstantu fine strukture univerzuma", ali ona ne može razbiti čauru skučene egzistencije, ni njegove ni njegovog profesora.
Na različite načine, Živkovićevi junaci se oblikuju kao "majušno ostrvo postojanja omeđeno neprozirnim, crnim morem ništavila", bilo pred vratima smrti, poput junaka priče o leptiru ("Nemogući susreti"), bilo pred nekim drugim suočavanjem s nepojmljivom, užasavajućom entropijom sveta. Njihovu usamljeničku, ustaljenu, nepromenljivu egzistenciju u čauri navika i konvencija, sličnu postojanju Čehovljevog čoveka u futroli, samo što ovde futrola nije oklop psihosocijalnih konvencija već antropološki fenomen, narušava neki susret, događaj, spoznaja, na koju različito reaguju. Gospodin Adam, podstaknut muzikom, ostvaruje neku vrstu komunikacije, možda upravo s nezemaljskim civilizacijama za kojima je tragao tokom celog svog radnog veka, ali on poruku koju je dobio ne razume i svesno se vraća svojoj po azbučnom redu uređenoj egzistenciji. Gospodin Oliver postaje svedok neke vrste parodičnog Šredingerovog ogleda, u kutiju ulazi beli mačak, a izlazi smeđa mačka, a njegova prazna kuća puni se decom – ali i on se vraća svojoj ustaljenoj egzistenciji, učeći se iz svega samo komunikaciji s belim mačkom, čiji se preobražaj privremeno ostvaruje dodirom muzike. Konvencionalni vlasnik kućne biblioteke prihvata čudesno kao deo svoje svakodnevice, tvrdoglavo odbijajući da razmišlja o njemu i da se bar začudi čak i onda kada mu kuću ispunjavaju istovetni tomovi svetske književnosti…
Što ovo, u osnovi pesimistično, ili bar ne naročito utešno, sagledavanje čovekove pozicije ne čini Živkovićeve priče teškim i odbojnim za čitaoca, u velikoj meri treba zahvaliti ironično-humornom aspektu njegovog pripovedanja. Nesklad čoveka i kosmosa sagledava se ovde ovde kao tragikomičan, a ljudska sposobnost da sitnicama i "praznim nadama" potru svest o smrtnosti, daje ironijski prizvuk. Suočen s bogom, viši bankarski savetnik gospodin Pohotni ga pita o ishodu banalne spekulacije, samozadovoljan do slepila, on veruje u svoju apsolutnu mogućnost predviđanja i kontrole. Kao parodijski refleks Borhesove rajske biblioteke oblikuje se Živkovićeva paklena biblioteka – birokratski lišena onog sjaja i patetike koji nosi smrad sumpora i bljesak paklene vatre.
Najzad, ove priče plene i svojom stilskom doteranošću, njihov jezik je bogat, gibak, slika sveta slojevita i uzbudljiva, a relacije s velikim delima svetske književnosti diskretne, ali jasno prisutne. Kao opšte mesto ponavlja se, recimo, da su Živkovićevi hronotopi uopšteni i lišeni lokalnih osobenosti. O tome bi se svakako dalo raspravljati na nivou celine njegovog dela ("Skrivena kamera" se zbiva u Beogradu), ali i u "Nemogućim pričama" reč je pre svega o literarnim i svesno literarizovanim hronotopima, koji uspostavljaju različite književne asocijacije, pa time i nove mogućnosti čitanja. Hodnik s portretima u koji stupa njegov umirući junak asocira, recimo, na hodnik u kome se po padu u zečju rupu obrela Alisa; a prostori usamljeničke egzistencije gospodina Olivera ili gospodina Adama na prostore u kojima se kreću Kafkini junaci, ili na skučenu svakodnevicu Čehovljevih činovnika…
S obzirom na rečeno, parodoksalna je činjenica da pripovedačko i romansijersko delo Zorana Živkovića privlači veću kritičku (pa možda i čitalačku pažnju) u svetu nego kod nas (njegove knjige i prevodi njegovih priča objavljuju se i čitaju u Španiji, SAD, Velikoj Britaniji, Danskoj, Koreji, Portugalu, Bugarskoj, Rusiji…), ali možemo se bar nadati se da će ovi "inostrani" uspesi – poput istovremenog objavljivanja "Nemogućih priča" na srpskom, u izdanju Lagune, i na španskom jeziku – pobuditi i obnoviti "domaće" interesovanje za ovog osobenog, slojevitog, zagonetnog i privlačnog pisca.
Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
BBC-jeva radio-adaptacija priče "Voz" može se čuti na ovoj web adresi
